Čudan je osećaj sada kada si otišla. Tu si, a nisi tu. S jedne strane, nedostaješ mi. Tvoj glasan smeh. Tvoje bikovsko uzemljenje. S druge strane, laknulo mi je. Suviše mi je prijalo druženje sa tobom. Suviše mi je bilo potrebno da budem u tvojoj blizini.
Draga Guzo. Nisam ranije stigla da pomislim da odlaziš.
U sredu sam pomagala Marloes da uradi intervju sa generalom Vladom Trifunovićem. Čovek je čuvao kasarnu u Varaždinu, sa jako malo jako mladih vojnika, još na početku rata. I, tako, video je da posle pregovora Beograda i Zagreba on dobija naređenje da obustavi vatru, a Kroati da udare još jače po njima. I on reši da izvuče vojsku odatle. Pozove hrvatske oficire na pregovore o predaji, zarobi ih i kaže da će ih pustiti ako njegova vojska stigne bezbedno do Srema. Onda vojska uništi sve u kasarni i tako oni krenu. I on stvarn pusti one Hrvate kada su stigli. Ali u Srbiji ga uhapse kao izdajnika i osude iz trećeg pokušaja na 11 godina zatvora. Hrvati su ga osudili na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina (?!). I tako je on ove godine rehabilitovan u Srbiji. Još uvek živi u sobici u hotelu Bristol. Ima improvizovanu kohinju, sa prepotopskim malim TV-om na kome je slika njegovog nedavno preminulog sina, koji zbog oca zločinca 20 godina nije mogao da nađe posao. Ćerka mu je još uvek živa, u Zagrebu. Supruga deli njegovu sudbinu. Nema imovine. Kaže da je čak i tu sobicu morao da plaća dok je bio u zatvoru da ga ne bi iz nje izbacili. I dalje je uveren da je uradio pravu stvar. Odbio je pozive političkih partija da im bude maskota. Odbio je da svedoči u Hagu. Kaže da je već sedeo u zatvoru kada se sve čemu oni sude dešavalo. Jedino što želi je da što češće vidi unuke koji su u Hrvatskoj. U džepu torbe imam još bombonu koju mi je dao (ne da bih prestala da plačem!). Neću da je pojedem da ne bih zaboravila da mu se javim. Zapitaš se šta je važno? I zuriš u ogledalo kao nadrogirani babun.
Naravno, rasplakala sam se u jednom trenutku, kako i dolikuje glupoj kravi. Onda se i Marloes rasplakala. Veoma profesionalno. Plakala sam i čitav dan posle.
A sutra smo otišli na sahranu. Plakala sam i tamo. Ode žena za 12 dana.
Pa je bio Božić. Pričest, familija i prejedanje. I užasan proliv. Kod Pedrovih, naravno, ne možeš ni da kenjaš na miru. Taman sedneš, a neko od dece napravi neko sranje. Pa neko mora da uzme krpu iz kupatila. A ja, kao, treba da se skoncentrišem!
Onda u subotu nisam plakala. Malo smo sedeli kod Ivane, a onda smo se trkali po auto-putu. Draganin Ivan u Puntu i ja u Hondi. Već polu-pijani Pedro mi je pustio „Three Days“ od Jane's Addiction. Cile se dečije njihao na zadnjem sedištu. Kaže kako se Dragana dopala Ani, fotografkinji. Srećom, ne radi im net, pa neće ovo da pročitaju.
A onda smo došli među pijane ljude koji su se još više ubijali kako bi bili na visini zadatka i ni slučajno ne pustili koju niz obraz. Niz noge je već bio manji rizik. I veoma izvesno, obzirom na količinu alkohola koja se popila. Izbor muzike bio je očajan, ali sam ipak zaigrala. Verovatno iz istog razloga iz koga su se svi drugi napili, igrali i smejali do besvesti. Da ne bih plakala.
Ipak, u nedelju sam se rasplakala. Iz čista mira. Došlo je, valjda, i to na red.
Draga Guzo.
P.S. Ja pišem ovde ozbiljno, a Pedro mi iza leđa zeva tako da čujem vibriranje resice u njegovom ždrelu. Taj zvuk povremeno preseče prdežom. I čudi se šta je to.
